U životu međunarodne zajednice su se 12. jula ove godine odigrali događaji koji su ponovo privukli pažnju mnogih medija. Opet se počelo govoriti o Balkanskom ratu (1990-1995) i njegovim nezaceljenim ranama.

Na teritoriji Republike Srpske u gradiću Srebrenica, na groblju Potočari, uz pratnju muslimanske molitve, organizovana je ceremonija posvećena 25-godišnjici takozvanog pokolja, koji je navodno počinila Vojska Republike Srpske. Obično se na ovakva memorijalna događanja okupe desetine hiljada ljudi. Tako su, na primer, 2005. godine, pored hiljada Bosanaca koji su došli iz lokalnih gradova, ali i iz drugih zemalja, ceremoniji takođe prisustvovali bosanski političari, predstavnici susednih država, kao i predstavnici SAD, OUN, EU i NATO pakta. Tom događaju je po prvi put prisustvovala i delegacija iz Srbije na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem.

Ovaj tužni događaj kao težak teret leži na savesti svih balkanskih naroda, pre svega onih koji nisu svojevremeno našli moralne i duhovne snage da ne dopuste zločin i tako ne seju smrt među svojim susedima. Nikakav izgovor ne može poslužiti kao opravdanje onima koji su ubijali, silovali, spaljivali i obogaljivali nevine ljude. Odgovorni za te i druge zločine protiv čovečnosti, nesumnjivo, moraju biti kažnjeni. I čini se da će pravda jednoga dana ipak trijumfovati, jer nema ništa važnije i vrednije od ljudskog života, i nikome nije dato pravo da ga nasilno oduzima.

Posle dramatičnih događaja od pre 25 godina, međunarodna zajednica je, uz svesrdnu podršku NATO, OUN i SAD, proglasila bosanske Srbe odgovornim za «pokolj», učinivši pre toga sve kako bi ih demonizovala u očima međunarodne zajednice. Međutim, ma koliko suptilno radile informacione tehnologije ne bi li okrivile stranu kojoj je unapred određena uloga krivca, potrebno je imati za to i dokaze. Međutim, sa dokaznom bazom stvari ne stoje tako glatko kako bi to
želeli oni koji pokušavaju da okrive Srbe.

Ove godine se zbog epidemije korona virusa na memorijalnom groblju okupio znatno manji broj ljudi od uobičajenog. Zemlji su bili predati ostaci devet žrtava takozvanog genocida, čiji je identitet utvrđen tokom zadnje godine. Međutim, ne opraštaju se sa žrtvama rata samo muslimani iz Bosne, već i Srbi svake godine sahranjuju svoje sunarodnike, a još hiljade njih su pokopani u masovnim grobnicama oko Srebrenice. Tako su na desetogodišnjicu zauzimanja grada Srbi predali zemlji tela 610 ljudi ubijenih od strane muslimanskih boraca, koji su do tada počivali u zajedničkoj grobnici – jednoj od mnogih u okolini grada. Posle sahrane ovih žrtava broj srpskih grobova se približio cifri od dve hiljade, a još oko sedam hiljada tela čeka da bude identifikovano. Jer, ekshumaciju čeka 20 masovnih grobnica.

Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju je u januaru 2007. godine okvalifikovao masakr u Srebrenici kao genocid. A mediji u Evropi i SAD su u ogrimnim tiražima plasirali informaciju kako je srpska vojska ubila osam hiljada muslimana, što je prema njihovoj interpretaciji predstavljalo «najveći ratni zločin u Evropi počinjen od kraja Drugog svetskog rata naovamo». Mada, svima je poznato kako kreatori istorije po navici naveliko koriste falsifikovanje broja žrtava u oceni međukonfensionalnih i međuetničkih sukoba. I opet, da li je bilo tako kako pišu zapadni mediji? Bez obzira na to što je minulih četvrt veka o događajima u Srebrenici urađeno veoma mnogo istraživanja, napisana velika količina tekstova,
pravu istinu o proisteklim događajima međunarodna zajednica ne zna do današnjeg dana. Glavni razlog nepoznavanja situacije je u tome što je tokom poslednjih decenija široko bila rasprostranjena pojava primene u praksi diskriminatorskog pristupa - kao što su dvojni standardi, koji su u punoj meri korišćeni kod ocene postupaka balkanskih naroda sa teritorije bivše Jugoslavije. To se, pre svega, odnosi na Srbe, koji su, kako devedesetih godina, tako i danas, demonizovani u očima svetske javnosti. Neposredno zatim usledila je primena identičnih metoda prema Rusiji kod ocene života njenog naroda i delatnosti rukovodstva zemlje.

Politika dvojnih standarda se i dalje primenjuje prilikom ocene različitih zbivanja, i to na osnovu procene koliko koristi donosi onima koji vrše ocenu događaja. Zapad i njegovi saveznici i dalje koriste temu «genocida u Srebrenici» kako bi ostvarivali pritisak, kako na Srbe, tako i na bilo koga drugog ko pokuša da ima sopstveno mišljenje o političkim događajima u ovom regionu i u svetu. Da bi shvatili šta se događalo u Bosni i na Balkanu u to vreme, neophodno je prisetiti se izvora međukonfensionalnog i međuetničkog sukoba u Bosni i Hercegovini. U toj su bivšoj jugoslovenskoj republici posle njenog raspada razjašnjavali svoje odnose tri nacionalne zajednice koje tamo žive: bosanski muslimani (etnički Srbi koji su u vreme turskog ropstva prihvatili islam, dakle, reč musliman se odnosi na konfesiju, i zbog toga se piše malim slovom – primedba prevodioca), bosanski Hrvati i bosanski Srbi – svi oni su pokušavali da odbrane svoje nacionalne interese sa oružjem u rukama.

Analizirajući okolnosti tog vremena, treba istaći da je svaka nacionalna zajednica imala svoj odnos prema raspadu SFRJ i pojavi separatizma. Bosanski muslimani su insistirali na izlasku Bosne i Hercegovine iz sastava Jugoslavije, na obrazovanju nezavisne unitarne države i širenju islama na celoj teritoriji Bosne. Srbi su se zalagali za očuvanje Jugoslavije, no, u slučaju nemogućnosti ostvarivanja takvog cilja, nisu odustajali od «stvaranja sopstvene države».1 Hrvati su sprovodili politiku usmerenu na stvaranje svoje države i pripajanja Hrvatskoj, međutim, tokom sukoba američke diplomate su ih uspele da ih ubede da stupe u koaliciju sa muslimanima i obrazuju Muslimansko-hrvatsku federaciju (zvaničan naziv – «Federacija Bosne i Hercegovine») kao protivtežu Republici Srpskoj koju su stvorili Srbi.

Protivurečja među zajednicama su se početkom devedesetih godina pretopile u žestoku borbu za nacionalne, etnički «čiste» teritorije. «Svaka od sukobljenih strana - ističe poznati stručnjak za Balkan J.J. Guskova – se nadala da stvori i zaštiti svoju sopstvenu državu».2 Jedan od signala za početak bosanskog rata predstavljalo je priznanje Bosne i Hercegovine od strane SAD, EU i Hrvatske 7. aprila 1992. godine.

Bosanski muslimani su na čelu sa Alijom Izetbegovićem primenili taktiku koja je ranije isprobana u Hrvatskoj. Širom teritorije republike otpočeli su napadi na kasarne i vojsku JNA, od koje je tražena predaja oružja vladinim snagama Bosne i Hercegovine i napuštanje teritorije zemlje. U sukob su se aktivno umešale strane sile: široka koalicija, u koju su ušli SAD, Turska, Saudijska Arabija, Iran, pružala je podršku bosanskim muslimanima. Na strani bosanske vladine armije ratovalo je hiljade dobrovoljaca iz muslimanskih zemalja. Oružje za muslimane uglavnom je stizalo preko Hrvatske, iako je Rezolucijom SB OUN № 747 od 25. septembra 1991. godine uveden embargo na uvoz oružja u BiH. Hrvatska je, zadržavajući deo oružja za sebe, to jest uzimajući od svake isporuke i do 50% vrednosti,3 dala saglasnost i omogućavala tranzit za bosanske muslimane. Bosanske Hrvate, kao i Hrvatsku u celini, podržavali su Nemačka i SAD. A na strani bosanskih Hrvata ratovale su jedinice hrvatske armije.

Bosanski Srbi, za razliku od bosanskih muslimana i Hrvata, nisu imali podršku sa strane; protiv njih su se urotile ne samo SAD, nego i Evropska zajednica i OUN. Na početnoj etapi sukoba bosanskim Srbima pomoć su pružale Srbija i JNA, čiju osnovu su sačinjavali Srbi koji su u njoj služili od samog početka stvaranja Jugoslavije. Međutim, ta pomoć nije mogla garantovati efikasnu zaštitu nacionalnih interesa bosanskih Srba.

Karta komande bosanskih Srba sa pozicijama mirotvoraca i jedinica Dvadeset osme bosanske divizije u enklavama Srebrenica i Žepa.

Naša zemlja (Rusija – primedba prevodioca) je zauzela pasivnu poziciju, često deleći mišljenje Zapada, iako je u javnosti preovladavala simpatija prema Srbima. Rusko rukovodstvo, međutim, nije u to vreme (treba istaći da je takvo stanje ostalo praktično do današnjeg dana) moglo izabrati za koju stranu će se konačno opredeliti. Kod protivnika je po tom pitanju stvar stajala bolje. Zato se ovde treba prisetiti izuzetnih reči predsednika Akademije političkih nauka, general-pukovnika Leonida Ivašova, kako on zavidi metodologiji Amerikanaca: «Oni su 1904. godine opredelili strukturu sveta, a tokom 1919. godine su zaključili da postoji potreba za dominaciju anglosaksonaca u celom svetu, i do današnjeg dana ništa ne menjaju.»4 Uz ovakav raspored snaga i usled zaoštravanja odnosa zaraćenih strana, rezolucijom SB OUN № 743 od 21. februara 1992. godine je na teritoriji zemalja bivše Jugoslavije bila formirana Mirotvoračka Misija Organizacije Ujedinjenih Nacija (United Nations Protection Force (UNPROFOR; Snage Organizacije Ujedinjenih Nacija za zaštitu, SOUNZ), koja je delovala u periodu između 1992–1995. godine. Prvobitni zadatak Misije je bila kontrola primirja između zaraćenih strana u Hrvatskoj. Posle početka borbenih dejstava u Bosni i Hercegovini, mandat Misije je proširen i u njega je uključena zaštita međunarodnog aerodroma Sarajevo (do juna 1992.), a kasnije (od septembra 1992.) – zaštita humanitarnih operacija na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine.

U mirotvoračkoj operaciji OUN u Bosni i Hercegovini učestvovao je i NATO, koji je uspeo da sebe legalizuje kao mirotvoračku strukturu pod okriljem OUN. NATO je delovao samostalno i van okvira kontingenta OUN. Tokom operacije alijansa je formirala i testirala svoju mirotvoračku koncepciju, koja je u sebi objedinila crte operacija za podršku mira, za prisiljavanje na mir, ali takođe i crte operacija sa neskrivenom agresijom. Treba istaći da je legalizacija NATO u okviru mirotvoračkih struktura OUN proticala tokom čitavog perioda oružanog sukoba i njegovog takozvanog regulisanja. Vodeće članice alijanse, posebno SAD, u promenjenim okolnostima izazvanim okončanjem hladnog rata ulagale su velike napore da dokažu potrebu očuvanja NATO i pokušavale da opravdaju njegovu novu ulogu.

Treba istaći da je na prelasku iz 1993. u 1994. godinu takozvana mirotvoračka delatnost NATO u Bosni i Hercegovini prešla na potpuno novi nivo. Prikrivajući se mirotvoračkom frazeologijom i odlukom SB OUN, avijacija alijanse je počela da izvršava vazdušne udare po jednoj od strana u sukobu – po bosanskim Srbima.5 Time NATO blok prerasta iz mirotvorca u učesnika građanskog rata na Balkanu.

Kako je počeo rat na Balkanu sve zaraćene strane u Bosni i Hercegovini su, po ugledu na Hrvatsku, počele da jačaju svoje vojne aktivnosti. Grad Srebrenica, dominantno naseljen muslimanskim stanovništvom, pretvoren je u enklavu usred teritorije koju kontrolišu Srbi. Srpske jedinice su 1992. godine zauzele Srebrenicu, ali nešto kasnije su odredi muslimana na čelu sa Naserom Orićem uspeli da izbace Srbe iz grada i uspostave kontrolu nad njim. Tokom godina postojanja kraljevine Jugoslavije, a potom i republike Jugoslavije, tokom celokupne istorije se oko tog i drugih muslimanskih gradova formirao veliki broj srpskih naselja, sela i zaselaka. To ne treba da čudi, jer su na toj teritoriji odvajkada živeli Srbi, pored toga, na samo 20 kilometara odatle, sa druge strane Drine počinjala je teritorija Srbije.

Naser Orić i njegovi štićenici su otpočeli svoju žestoku i bespoštednu delatnost na uništenju tih srpskih naselja, sela i zaseoke. Za nekoliko godina spalili su i razorili 156 sela i zaseoka. Njegovi ratnici nisu štedeli ni žene, ni decu, ni starce - ljudima su odsecali glave, nabijali na kolac, silovali. Ukupno je od ruku Orićevih bandita ubijeno 3262 Srbina, od čega su samo oko 800 ljudi bili ratni zarobljenici, dok su ostali bili civilna lica. Pa čak ni ta brojka nije konačna.

Muslimanski banditi su se obično starali da svoje napade vrše u vreme pravoslavnih praznika. Tako su na Đurđevdan, 6. maja 1992. godine, počeli ubijati i proterivati srpske stanovnike iz same Srebrenice. Poklali su srpski deo sela Blečevo. Na Petrovdan 12. jula 1992. godine izvršili su napad na sela Zagoni, Sase, Zalaz, koja su se nalazila oko Srebrenice. U noći uoči Božića 1993. godine napali su selo Kravice. Spalili su 688 kuća, srušili crkvu, ubili 49 ljudi, 80 ranili. Pri tom su napadači ubijali ne samo ljude, nego i sve domaće životinje. Iz svog ličnog iskustva, kao čovek koji je služio u sastavu mirotvoračkih snaga na teritoriji bivše Jugoslavije, mogu zaista potvrditi da su muslimanski banditi uništavali srpska sela i imanja najčešće u vreme pravoslavnih praznika. Sećam se dana kada je istureni odred našeg Drugog Ukrajinskog mirotvoračkog bataljona pod komandom pukovnika G.V. Teleženka, koji se kretao putem od Sarajeva ka Splitu, zaustavio da odmori u gradu Foča. Tamo smo bili svedoci tragične situacije. Odred srpske dobrovoljačke milicije se vraćao sa borbenog zadatka, koji se sastojao u uništenju odreda muslimanskih bandita razbacanih u bosanskim selima u Podrinju. Umorni, okrvavljeni, teško su se kretali, trudeći se da se što je pre moguće umiju, presvuku u čistu odeću i odmore. Na naša pitanja o kakvoj se operaciji radilo, njihov komandir je odgovorio: «Bio je to naš odgovor za uništenje susednog srpskog naselja, tamo je celokupno srpsko stanovništvo, njih 39 ljudi, bilo zaklano na Vaskrs od strane muslimana, nikoga nisu poštedeli!»

U proleće 1994. godine imao sam priliku da lično posetim Srebrenicu i Žepu, u čijoj blizini se nalazila četa Prvog ukrajinskog mirotvoračkog bataljona (zajedno sa komandantom tog bataljona Vladimirom Kacjubom sam pohađao Akademiju oklopnih snaga R.J. Malinovskog). Štab bataljona bio je smešten u Sarajevu u kasarnama Maršal Tito. Po rečima rukovodilaca bataljona i čete, situacija u lokalnim opštinama je bila veoma napeta. Muslimanski banditi su delovali u tesnoj sprezi sa sarajevskim vlastima, provocirajući Srbe da uzvrate. Delovi Dvadeset osme divizije Armije BiH pod komandom Nasera Orića smeštenih u Srebrenici su redovno napadali srpska sela uništavajući njihovo stanovništvo. Na mestima gde su bila ta sela posle delovanja glavoseče Orića ostajale su samo bratske srpske grobnice. Kao posledica, posle uzvratnog delovanja srpskih jedinica tokom 1993. godine, praktično su uništene jedinice Dvadeset osme divizije. I tada se u proces primirivanja strana umešalo rukovodstvo OUN.

Tokom juna 1993. godine doneta je Rezolucija SB OUN № 836, koja je dozvoljavala primenu vojno-vazdušnih snaga za podršku izvršenja misije mirotvoračkih snaga OUN i za obezbeđenje takozvanih „zaštićenih zona“, ranije uspostavljenih (Rezolucija SB OUN № 824 od 6 maja 1993. g.). Zaštićenim zonama «slobodnim od oružane borbe i svake neprijateljske delatnosti» bili su proglašeni gradovi Sarajevo, Bihać, Goražde, Žepa, Srebrenica, Tuzla. Snagama OUN za očuvanje mira bilo je naređeno da «onemogućavaju napade na zaštićene zone, da prate prekid vatre, da pomažu prilikom povlačenja vojnih ili poluvojnih formacija koje nisu formacije vlade Republike Bosne i Hercegovine…».6 Na tom spisku se nije nalazila Dvadeset osma nezavisna divizija Podrinje, pošto se radilo o formaciji koja je zvanično ulazila u sastav Armije Republike Bosne i Hercegovine, i bila je odgovorna za vojne operacije unutar enklave Srebrenica. Na granicama muslimanske enklave Goražde, koja se nalazila nedaleko od Srebrenice, prostirala se zona odgovornosti Osamdeset prve nezavisne divizije Podrinje, u koju je u maju 1994. godine ušao istureni odred našeg bataljona zajedno sa mirotvoračkim britanskim bataljonom puka Hercoga Valentajna u cilju sprečavanja humanitarne katastrofe u enklavi i deblokiranja grada od srpskih oružanih formacija.

Treba istaći da je rukovodstvo Misije praktično na silu nateralo Srbe da potpišu sporazum o demilitarizaciji zone Srebrenica, posle čega je Dvadeset osma Podrinjska divizija nastavila da uvećava svoje snage u enklavi. U jesen 1994. godine njeni borci su preduzeli iznenadnu ofanzivu na srpke pozicije koja je odlučno bila odbijena. Početkom 1995. godine, zajedno sa Hrvatima, su ponovo sproveli zajednička borbena dejstva protiv srpskih jedinica, a nekoliko meseci kasnije, kazneni odredi Orića izvršili su upad u srpsko selo Višnjica. Posle toga komanda bosanskih Srba je donela konačnu odluku o uništenju opasne enklave, bez obzira na to što je ona ulazila u spisak takozvanih «zaštićenih zona». Neophodno je istaći da su sve ofanzivne operacije Srba u toj enklavi sprovedene početkom maja 1995. godine, posle operacije «Bljesak» sprovedene od strane Hrvatske države. Bio sam očevidac te operacije. U to vreme sam služio u štabu Sektora «Sever» multinacionalnih snaga OUN kao zamenik načelnika operativnog odeljenja štaba Sektora, pa sam po prirodi svog položaja morao biti dobro upoznat sa okolnostima ne samo u našoj, nego i u susednim sektorima Misije. Jedinice mirotvoračkih bataljona našeg Sektora – Ukrajinskog Drugog, Danskog, Poljskog i Jordanskog Drugog – razmeštane su kao i u zonama odgovornosti drugih mirotvoračkih bataljona – duž linije dodira sukobljenih strana. Naš položaj nalazio se između ratnih položaja srpske i hrvatske vojske sa strane Hrvatske, i srpskih i muslimanskih jedinica sa strane enklave Bihać u Republici Bosni i Hercegovini.

Karta Sektora «Sever» mirotvoračkih snaga OUN lociranih na teritoriji Republike Srpske Krajine. Na jugu je teritorija muslimanske enklave Bihać uspostavljene u Bosni i Hercegovini.

Autor u štabu Sektora «Sever» sa poljskim mirotvorcima.

Kao posledica krvave operacije «Bljesak», koju je sprovela armija Hrvatske pod rukovodstvom američkih instruktora i savetnika, bila je uništena Zapadna Slavonija, koja je ulazila u sastav Republike Srpske Krajine (RSK). Operacija je počela u zoru 1. maja nanošenjem avijacijskih i artiljerijskih udara od strane armije Hrvatske, pre svega po terenu na kome se nalazila teška tehnika Oružanih snaga RSK. U celom svetu se u tom trenutku praznovao Međunarodni praznik rada, i svetska javnost nije imala pojma o tragediji koja se odigravala u srcu Evrope. U periodu od 1. do 3. maja 1995. godine hrvatska armija je savladala otpor Srba, zauzela Zapadnu Slavoniju i likvidirala tu enklavu.

Hrvatske vlasti do 5. maja nisu dozvoljavale predstavnicima međunarodnih i humanitarnih organizacija da posete teritoriju gde su vođene borbe sa krajiškim Srbima, pored ostalog i gradove Okučani i Pakrac. Bio je zabranjen prolaz čak i Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara OUN Jasušiju Akašiju, koji je nameravao da dođe u Daruvar radi organizovanja evakuacije srpskih izbeglica. Tokom ove zabrane bili su uklonjeni svi tragovi borbi u zapadnoj Slavoniji: sklonjeni su leševi, krv na putevima oprana, spaljene zgrade su srušene i uklonjene.

Kada je međunarodnim stručnjacima konačno dopušteno da uđu u zonu operacije koju je sprovela hrvatska armija, videli su samo sliku delimično porušenih kuća u srpskim selima. Ljudske žrtve napada u mestima sukoba, kao i među lokalnim stanovništvom, nisu nađene.

Sektor «Zapad» mirotvoračkih snaga OUN, koje su se nalazile na teritoriji Zapadne Slavonije Republike Srpske Krajine, koja je bila uništena za vreme operacije «Bljesak».

Ruska Federacija je tada insistirala na hitnom održavanju sednice Saveta Bezbednosti OUN. Članovi SB bili su upoznati sa događajima u Zapadnoj Slavoniji, međutim, nikakva rezolucija nije bila pripremljena, iako je SB saslušao saopštenja u kojima se osuđuju ratna dejstva koja su dovela do ljudskih žrtava i progona srpskog stanovništva. Tek je 17. maja usledila smušena reakcija svetske zajednice, pa je SB OUN ipak prihvatio Rezoluciju – № 994, koja poziva obe strane na saradnju sa mirotvoračkim snagama i na povlačenje vojske na liniju razgraničenja. Hrvatska realno ništa nije uradila povodom ove rezolucije.

Treba reći nešto i o delovanju samih mirotvoraca u pomenutoj situaciji. Tako, tokom napada hrvatskih oružanih snaga na Zapadnu Slavoniju tri mirotvoračka bataljona locirana na toj teritoriji – Treći Jordanski, Nepalski i Argentinski – uopšte nisu sprečavali hrvatsku armiju u vreme ofanzive na enklave. Posle sprovedene operacije, vlada Republike Srpske Krajine je obrazovala specijalnu komisiju koja je trebalo da utvrdi odgovornost za gubitak Zapadne Slavonije.

Međutim, zaključci te komisije su ostali potpuno nepoznati za širu javnost. Krajiški Srbi su optužili mirotvoračke misije UNPROFOR (UMPROFOR – SOONO) za sadejstvo sa hrvatskom stranom. Tako je, prema tvrdnji krajiške vlade, Jordanski bataljon predao Hrvatima deo svog naoružanja, a Argentinski bataljon je otvoreno sarađivao sa hrvatskim jedinicama. Jedino su postupci Nepalskog bataljona nazvani korektnim.7

Stoga, ako govorimo o kasnijem delovanju Srba u srebreničkoj enklavi, moramo uzeti u obzir kakvo je raspoloženje preovladalo u njihovim redovima posle pada Republike Srpske Krajine. Tada postaje jasnije zašto je 6. jula 1995. godine Drinski korpus bosanskih Srba pod rukovodstvom generala Mladića počeo masovnu ofanzivu na «zaštićenu zonu», pa je posle pet dana borbi Srebrenica u potpunosti pala u njihove ruke. Holandski bataljon, razmešten unutar enklave, nije pružao nikakav otpor. Zapadna štampa je, kao i uvek, pravdala svoje mirotvorce. U stilu, oni nisu imali «ni oklopnu tehniku, ni artiljeriju, ni podršku iz vazduha».8

Zone veze zajedničkog komandovanja mirotvoračke Misije UNPROFOR.

Što se tiče artiljerije, nje zaista nije bilo, međutim, bili su tu oklopni transporteri i pešadijska borbena vozila. Mirotvorački bataljoni zemalja NATO pakta su imali u naoružanju oklopne transportere M-113, pešadijska borbena vozila «Bredli», «Marder», kao i njihove modifikacije. Skoro sva ta vozila imala su topove kalibra 20 mm, mitraljeze krupnog kalibra 12,7mm, obične mitraljeze, 40 mm-tarske minobacače, itd. Naoružanja je bilo dovoljno, samo nije bilo volje da se izvrši svoj mirotvorački dug, kao ni smelosti i odlučnosti u komandovanju.

Posle razaranja Zapadne Slavonije od strane Hrvata, došao je red na Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem, na čijoj teritoriji se nalazio Sektor mirotvoračkih snaga OUN «Istok» i gde je bio lociran Ruski Prvi i Belgijski bataljon. Komanda Sektora je jasno odbila da propusti hrvatsku armiju kroz svoje borbene redove, kao što su to ranije učinili ostali mirotvorci u drugim sektorima. Komandir Sektora, ruski general Aleksandar Pereljakin, nije dopustio da civilno stanovništvo bude uništeno. On je odlučno odgovorio da će mirotvorci, ukoliko Hrvati krenu na Sektor pod njegovom kontrolom, štititi svoju zonu odgovornosti, kako je to propisano u dokumentima OUN9. Zbog takvog stava hrvatska vojska se nije usudila da izvrši napad, pa su tako izbegnute žrtve, pored ostalog, i među civilnim stanovništvom.

Karta Sektora «Istok», koji je bio lociran na teritoriji Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema.

Nešto kasnije, 12. novembra 1995. godine, između misije OUN i hrvatskog rukovodstva bio je potpisan Osnovni sporazum za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem, koji je predviđao mirnu reintegraciju tog kraja u sastav Republike Hrvatske. Taj ostatak RSK je funkcionisao kao autonomija pod upravom OUN, sve do početka 1998. Godine, kada je izvršena mirna reintegracija te teritorije u sastav Hrvatske.

I na kraju, o odsustvu pomoći iz vazduha. Ni ta činjenica nije tačna. Holandski mirotvorci su u Srebrenici imali podršku avijacije. Dva NATO aviona su nanela udar po srpskim tenkovima u pokretu, ali letovi su prekinuti pošto je srpska strana zapretila da će prema mirotvorcima primeniti odgovarajuće mere. Što se tiče delovanja generala Mladića u gradu koji je zauzeo, treba reći da je postupio apsolutno viteški. General se obratio lokalnim stanovnicima rečima koje naširoko citiraju različiti izvori: «Sve koji žele da odu, odvešćemo, velike i male, mlade i stare. Ne plašite se… Niko vam neće nauditi.»10 Kako je obećao, tako je i uradio. Bosanski Srbi su se poneli dostojno i pravično prema muslimanima u ovoj enklavi. Povratili su zemlju koja je vekovima pripadala Srbima, uspostavili su pravičnost, pa su posle zauzimanja grada organizovali čitavu operaciju kako bi prevezli muslimane iz Srebrenice u Tuzlu autobusima. Ukupno je bilo prebačeno 35 632 ljudi. Upravo ta brojka je konstantovana od strane Međunarodne zdravstvene organizacije i samih bosanskih vlasti. Tu istu brojku je preneo i Međunarodni komitet Crvenog Krsta, istakavši pri tom da je oko 3 hiljade muškaraca pokušalo da izađe iz Srebrenice bez porodica.

Zapadna štampa je za to vreme grozničavo pisala kako je «odmah po ulasku Srba u Srebrenicu počeo strašni pokolj koji je trajao deset dana, i preko 8 hiljada muslimana su postale njegove žrtve: «Leševi su ležali na ulicama… Kasnije su ih uz pomoć buldožera zakopali u oko 80 masovnih grobnica.»»11 Takve informacije su postale prve laste u nizu izmišljenih «činjenica», ili kako bi sada rekli – «fejkova», u tadašnjem žarištu još jednog informacionog rata – Balkanskog. U stvarnosti, uoči zauzimanja Srebrenice je došlo do sukoba između dve grupe muslimanskih boraca, kako ukazuju svedoci događaja koji su se tada odigrali - i holandski vojnici, i britanski posmatrači. Došlo je do sukoba između onih koji su želeli da napuste grad pre dolaska Srba i onih koji su odlučili da ga brane. O tome su pisali mnogi časopisi na Zapadu posle događaja u Srebrenici, međutim, iz nekog razloga te se okolnosti prećutkuju. Prema mišljenju tih časopisa, više stotina muslimana je poginulo u ovim sukobima, a još nekoliko stotina u borbama tokom odbrane grada. To sa svoje strane pojašnjava zašto među postradalima nije bilo žena, staraca i dece.

«Prosto je nemoguće da predstavim kako su Srbi ubili 7-8 hiljada ljudi, prosto je nemoguće!» – tvrdio je svedok događaja, ratni novinar BBC DŽonatan Ruper. On je istupao protiv zvanične tačke gledišta koju su nametali NATO i SAD. Novinar je objasnio: «Ako uzmete u obzir da je ukazani broj ljudi izvezen iz Srebrenice (35 632 ljudi – prim.prev.), onda bi ubistvo 7 300 ljudi značilo da je u gradu živelo 46 hiljada stanovnika, međutim, to ne odgovara istini!»12 Tu činjenicu je potvrdila i Patriša Vold, jedna od sudija Haškog tribunala, koja je ukazala da iz zvaničnih statističkih izvora, u tom smislu i američkih, proističe da je u Srebrenici živelo 37 hiljada stanovnika, što znači da broj poginulih koji se navodi, ne odgovara stvarnosti.

Na činjenicu da mišljenje tribunala o događajima u Srebrenici nije potkrepljeno nikakvim faktima ukazao je Majkl Mandel, profesor međunarodnog prava u Jorkskom univerzitetu u Torontu, koji je pisao: «Priča o tome da su bosanski Srbi ubili 7 do 8 hiljada ljudi nije potvrđena dokazima.»13 Mandel je naveo konkretne cifre: tribunal je potvrdio ekshumaciju 2 082 tela, ti ljudi su, saglasno dokumentima, poginuli u borbama između snaga bosanskih Srba i Dvadeset osme muslimanske divizije. Solidna međunarodna grupa naučnika po pitanju istraživanja događaja u Srebrenici, na čelu sa profesorom univerziteta u Pensilvaniji Edom Hermanom, koje nikako ne možemo ubrojati među simpatizere srpskog naroda, takođe je izrazila veliku sumnju u zvaničnu verziju događaja.14

Članovi komisije su smatrali da, za razliku od vojnih akcija hrvatskih snaga protiv Srba u zoni zaštićenoj od strane jedinica OUN - Zapadnoj Slavoniji i Republici Srpskoj Krajini, akcija sprovedenih uz prećutnu saglasnost SAD - zauzimanje Srebrenice od strane armije bosanskih Srba je bio samo odgovor na vojne provokacije muslimana. I dok su hrvatske operacije «Oluja» i «Bljesak» bile usmerene pre svega protiv civilnog stanovništva postradalih regiona, bosanski Srbi su sa muslimanima, stanovništvom te enklave, postupili civilizovano i humano. Što se tiče video kadrova prikazanih u Haškom tribunalu, na kojima «srpski paravojni odred strelja šest muslimana, to ne potvrđuje da su Srbi posle zauzimanja Srebrenice ubili više od 7 hiljada ljudi.»15

Postavlja se pitanje odakle se pojavila cifra od 7-8 hiljada žrtava? Ta brojka se poklapa sa brojem Srba koji su prema popisu iz 1991. godine živeli u opštini. Ukupno ih je bilo 8 315. Treba uzeti u obzir da su tokom tri prve godine rata na Balkanu, kada su u okolini Srebrenice Naser Orić i njegovi banditi počinili gomilu zverstava ubijajući lokalne Srbe u gradu i oko njega, žrtve tih zločina sahranjivane u masovnim grobnicama. Sam Orić se hvalisao svojim zverstvima počinjenim u srpskim selima u okolini Srebrenice, pa se čak nije ustručavao da pokazuje fotografije i video snimke sa mesta zločina, o čemu svedoči dopisnik časopisa - korespondent «Vašington Posta» DŽon Pomfrej i novinar «Toronto Sana» Bil Šiler. Šiler je tada u svojoj reportaži napisao da je «Orić – najkrvožedniji ubica… Sve te snimke mi je on sam pokazivao dok smo sedeli u njegovoj kući januara 1994. godine. Ja sam sa užasom gledao šokantne video kadrove toga što je Orić nazivao «najboljim hitovima Nasera Orića». Ja sam na tim snimcima video mnoštvo leševa, spaljene kuće, odsečene glave, ljude kako beže».16

Bivši komandant UNPROFOR-a, general Filip Morion, govorio je da je Naser Orić «poštovao instrukcije dobijene od Predsedništva bosanske vlasti u Sarajevu».17 Tu informaciju potvrdio je i general Sefer Halilović, komandant oružanih snaga Bosne i Hercegovine.

Činjenice koje je iznela Međunarodna grupa za istragu događaja u Srebrenici uporno svedoče o tome da su srpska sela oko grada tokom prvih godina rata bila ili potpuno uništena, ili ostala bez stanovnika, koje su odredi Nasera Orića naterali da se spasavaju bekstvom. Nije bilo dana kada muslimani ne bi spalili neko srpsko selo ili imanje u okolini Srebrenice. Dovoljno je setiti se samo nekih naziva naselja: Bratunac, Sikirići, Konjević Polje, Glogova, Zalažje, Fakovići, Loznica, Ordići, Biljača, Crni Vrh, Milići, Kamenica i Kravica (gde su muslimani počinili pokolj za Božić).

DŽoan Filips, reporter londonskog «Jugoslovenskog žurnala», je u svojim publikacijama ukazivala kako je zbog napada odreda Orića samo do 3. marta 1993. godine bilo ubijeno oko 1 200 Srba i još oko 3 hiljade ranjeno. «U ovom trenutku – pisala je ona – u Srebreničkoj opštini praktično više nema Srba. Od njih 11 500, koliko je živelo u Bratuncu, više od 6 hiljada je bilo prinuđeno da napusti svoje domove. 24 sela u toj opštini su sravnjena sa zemljom do temelja. Poslednje veliko selo u okolini Bratunca i Skelana napadnuto je i uništeno za Božić, 7. januara 1993. godine». OUN je tokom 1993. godine predočila ove i druge dokaze Haškom tribunalu, međutim, do 2002. godine tribunal se nije potrudio da smesti Nasera Orića iza rešetaka. U vezi s tim je Đorđe Bogdanić, jedan od deset članova Međunarodne grupe za istraživanje događaja u Srebrenici, izjavio: «Sistematsko uništavanje srpskih civila u oblastima zapadno od Drine, očigledno, još nisu uspeli klasifikovati kao genocid i zločin protiv čovečnosti, što govori o principu dvojnih standarda koje sprovodi Haški tribunal.»18

Kada telo leži u zemlji nekoliko godina, kasnije je dosta teško odrediti gde počivaju muslimani, a gde Srbi. Tako se nameće zaključak da su u ukupan broj lica za koje se smatra da su poginuli u Srebrenici, a koji prevazilazi cifru od osam hiljada, uračunati ne samo stvarno ubijeni u borbama za grad bosanski vojnici i muškarci, a njih je bilo oko dve hiljade, nego isto tako i poginuli srpski stanovnici, čija su tela bila izvlačena iz masovnih grobnica, koje su se nalazile uglavnom na mestima spaljenih srpskih sela i imanja. Različitim komisijama koje su radile u Srebrenici sva ta tela bila su predstavljena kao tela bosanskih muslimana ubijenih od strane Srba.

Čak i sada, dvadeset godina kasnije, stara informaciona laž o navodnim zločinima srpskih vojnika pomaže zainteresovanim snagama da uvere svetsku javnost da su za raspirivanje rata na Balkanu i zločine u njemu krivi samo Srbi. Najverovatnije je da su takvu informaciono-propagandnu kombinaciju smislili i ponudili bosanskim vlastima njihovi američki savetnici – veliki poznavaoci i stručnjaci za organizaciju događaje slične vrste.

Dakle, radi čega je bila isfabrikovana tako ozbiljna mistifikacija, koja tvrdi da je srpska strana organizovala pokolj bosanskih muslimana sa velikim brojem žrtava?

Da bi se bolje odgovorilo na ovo pitanje potrebno je navesti još neke činjenice. Tako je, naprimer, britanski vojni analitičar Tim Ripli pisao da su prilikom zauzimanja Srebrenice (od strane Srba – prim. prev.) holandski vojnici gledali kako su bosanske muslimanske jedinice bežale iz grada, trčeći mimo njihovog osmatračkog punkta sa potpuno novim vrstama protivtenkovskog naoružanja. Drugi stručnjak, Karlos Martinos Branko, primetio je da muslimanske snage protiv Srba nisu koristile, premda su imale i razloga i mogućnosti da to urade, svoju tešku artiljeriju koja se nalazila na skladištima pod kontrolom OUN. Jer, u tom slučaju bi vojni otpor bosanskih muslimana stavio pod pitanje njihov imidž žrtve, koji su muslimani uporno želeli da održe.

Na taj način postaje očigledan istinski cilj lidera u Sarajevu – izazvati intervenciju NATO pakta protiv Srba. Radi dostizanja tog cilja njima je bilo potrebno da isprovociraju napad Srba na demilitarizovanu zonu i žrtvuju Srebrenicu. Takvu tačku gledišta izneo je i rukovodilac Stranke demokratske akcije (SDA) Ibran Mustafić. On je govorio: «Scenario o predaji grada bio je na odgovarajući način pripremljen. Na žalost, u te planove bilo je umešano i Predsedništvo i vojna komanda Bosne. Oni su i izdali naredbu o napadu na Srbe iz demilitarizovane zone.»19

Teško je ne saglasiti se sa ovakvim objašnjenjem, jer ratovi se vode ne samo na bojnom polju, nego i na svim «frontovima» ljudske delatnosti.

Evo još jedne potvrde takvog scenarija. Prema određenim podacima, rukovodstvo Bosne i Hercegovine je još 1993. godine razmatralo provociranje srpskog upada i masovnih ubistava muslimanskog stanovništva. Evo šta je rekao Hakija Meholjić, koji je za vreme rata bio načelnik policije u Srebrenici, u intervjuu bosanskim časopisima «Dani» (1998. godine) i «Valter» (2002 godine) o poseti Sarajevu rukovodstva enklave Srebrenica, krajem septembra 1993. godine: «Prebacili su nas na Sarajevski aerodrom sa devet helikoptera. Posle smo u oklopnim transporterima UNPROFOR-a dovezeni u hotel «Holidej in». Tamo nas je sačekao predsednik Alija Izetbegović. Počeo je tako reći odmah da nam govori nešto što nas je ostavilo bez teksta: «Klinton mi je rekao da ukoliko četnici uđu u bilo koji grad i ubiju 5 hiljada muslimana – doći će do vojne intervencije NATO pakta». Naša delegacija je eksplodirala od ogorčenja. Ja sam rekao: «Gospodine predsedniče, kakav čovek može narediti da 5 hiljada muslimana krene na klanje!?»
Izetbegović je pokušavao da nas nagovori, ali mi smo mu odgovorili: «Ukoliko želite da nas postavite pred svršen čin, tada nas niste ni trebali zvati…»».20

Prošlo je četvrt veka od okončanja Trećeg Balkanskog rata, međutim, međunarodna zajednica još uvek pokušava da deluje u regionu koristeći politiku dvojnih standarda. U međuvremenu je vruća faza Balkanskog rata prešla u latentnu i informacionu fazu. Još uvek se primenjuje ista taktika Zapada i NATO pakta, koji su protiv Srba koristili metode «prisile na poslušnost» i njihove «demonizacije». Iako već svi shvataju da je tragediju u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj nemoguće posmatrati posebno kao srpsku, muslimansku ili hrvatsku. Ona je opšta čovečanska.

Za sve ljude dobre volje, a pogotovo za rodbinu žrtava genocida ostaje nada da će sudska pravda možda nekad stići makar jednog inicijatora ubistava i zločina u Srebrenici – brigadnog generala, komandanta Dvadeset osme divizije Armije Bosne i Hercegovine Nasera Orića, koji je još jednom izbegao pravdi 2018. godine.

Prvi pokušaj da se pozove na odgovornost «za žestok odnos prema civilnim licima i vojnim zarobljenicima» se desio početkom dvehiljaditih godina, tom prilikom je proveo cele dve godine iza rešetaka. Međutim kasnije je Haški tribunal, čija je pristrasnost odavno poznata, oslobodio tog dželata i ubicu. Sudije su rukovodile principom: «Za sve treba da snose odgovornost Srbi!» U novembru iste godine Orića je opravdao i Apelacioni sud Bosne i Hercegovine, gde je saslušavan zbog mučenja, maltretiranja i ubistava tri srpska ratna zarobljenika. Posle pritiska na svedoke, zastrašivanja i neočekivane pogibije očevidaca, Naser Orić je bio oslobođen optužbi.21

Tokom nedavnog dešavanja, na kojem je Orić prisustvovao kao počasni gost, taj bandit je, uz frenetični aplauz koji se prostirao salom, izjavio da se na novi rat neće dugo čekati, i da će on početi «brže nego što mi to očekujemo». Nadamo se da reči ovog zlikovca neće biti proročanske, mada on verovatno zna o čemu priča. Stoga, svi oni koji iskrivljuju istinu, opravdavaju ubice i proglašavaju zločince žrtvama genocida, svi političari, posebno oni koji donose sudbonosne odluke za svet, treba da znaju da je Balkan – bure baruta Evrope koje je u dvadesetom veku svojim detonacijama izazvalo dva svetska rata.

Vladimir Azarov
Autor je član Udruženja književnika Rusije,
profesor MDUTU K.G.Razumovskog,
veteran lokalnih ratova i ratnih sukoba

Fusnote:

1 Vidi: Guskova J.J. Bosna i Hercegovina: tragedija tri naroda // Jugoslavija u HH veku: Ogledi političke istorije / odgovorni urednik K. V. Nikiforov. M. : Indrik, 2011. S.807.
2 Vidi: Guskova J.J. Bosna i Hercegovina: tragedija tri naroda // Jugoslavija u HH veku: Ogledi političke istorije / odgovorni urednik K. V. Nikiforov. M. : Indrik, 2011. S.810.
3 Vidi: Guskova J.J. Bosna i Hercegovina: tragedija tri naroda // Jugoslavija u HH veku: Ogledi političke istorije / odgovorni urednik K. V. Nikiforov. M. : Indrik, 2011. S.816.
4 Ivašov L.G. novine «Zavtra» №43, 2020. [Elektronski izvor]. URL: https://zavtra.ru/archive/2020/10/1401
5 Videti: Butros-Gali B. Nepokorena Organizacija Ujedinjenih Nacija: Istorija odnosa između Organizacije Ujedinjenih Nacija i Sjedinjenih Američkih Država. M. : Izd. dom XXI vek – Soglasie, 2000 S.129.
6 Rezolucija 836 (4 juna 1993 god.) // Međunarodne organizacije i kriza na Balkanu. Dokumenti. S.65–66.
7 Vidi: Izveštaj o uzrocima i načinu pada Zapadne Slavonije, 1995, S. 12.
8 Najmasovnije ubistvo u Evropi posle Drugog svetskog rata: 25 godina od pokolja u Srebrenici. 11.07.2020. BBC News Ruska služba. [Elektronski izvor]. URL: https://news.tut.by/world/692361.html
9 Dokumenti Saveta Bezbednosti OUN Misije za podršku miru. Bivša Jugoslavija. Snage Organizacije Ujedinjenih Nacija za zaštitu u bivšoj Jugoslaviji (SOONO) 1993–1995 god. Glava V: Pomoćni organi Saveta Bezbednosti; Praktični priručnik Saveta Bezbednosti. Dopuna za 1993–1995 godinu. S.100–101.
10 BBC News Ruska služba. Najmasovnije ubistvo u Evropi posle Drugog svetskog rata: 25 godina od pokolja u Srebrenici. 11.07.2020. [Elektronski izvor]. URL: https://news.tut.by/world/692361.html
11 Isto
12 Azarov V. A. Srebrenica – u očekivanjukonačne istine. 12.07.2005. [Elektronski izvor]. URL: http://www.pobeda.ru/spravka/sreb.html
13 Vidi: Azarov V. A. Srebrenica – u očekivanju konačne istine. 12.07.2005. [Elektronski izvor]. URL: http://www.pobeda.ru/spravka/sreb.html
14 Videti: Edward S. Herman, David Peterson. The politics of genocide. New York: Monthly review press, 2010. [Elektronski izvor]. P. 46–48. URL: https://libcom.org/files/Edward_Herman_and_David_Peterson_The_Politics_of_Genocide__2010.pdf
15 Azarov V.A. Srebrenica – u očekivanju konačne istine 12.07.2005. [Elektronski izvor]. URL: http://www.pobeda.ru/spravka/sreb.html
16 Haško pravosuđe 03.07.2006. // Ruski mirotvorac. [Elektronski izvor]. URL: http://www.peacekeeper.ru/ru/?action=view&id=1597&module=news
17 Azarov V.A. Srebrenica – u očekivanju konačne istine. 12.07.2005 // Balkan, svet i Rusija. [Elektronski izvor]. URL: https://blkafana.livejournal.com/3633.html
18 Žvanija D. Tragedija u Srebrenici - poslednji genocid Bosanskog rata. 10.07.2015 // Sensus novus. [Elektronski izvor]. URL: https://www.sensusnovus.ru/opinion/2015/07/10/21220.html
19 BBC News. Ruska služba. 11 jul 2020 godine. [Elektronski izvor]. URL: https://news.tut.by/world/692361.html
20 Jonov A. A. Ogledi ratne istorije sukoba u Jugoslaviji (1991–1995). [Elektronski izvor]. URL: https://mognovse.ru/byionov-aleksandr-alekseevich-ocherki-voennoj-istorii-konfli-stranica-27.html
21 «Genocid u Srebrenici»: vreme je da svet sazna istinu. 18.03.2019. [Elektronski izvor]. URL: https://eadaily.com/ru/news/2019/03/18/genocid-v-srebrenice-miru-pora-uznat-pravdu